Photobunt

…U to doba, dakle, pojavi se Simon zvani ÄŒudotvorac.

On je propovedao da je Bog apostolâ tiranin, a tiranin ne može biti Bog razumnom
čoveku. Taj njihov Bog, Jehova, Elohim, ostrvio se na čovečanstvo, davi ga, kolje, šalje
na njega bolesti i divlje zveri, zmije i tarantele, lavove i tigrove, munje i gromove, kugu,
lepru, sifilis, bure i oluje, sušu i povodnje, more i nesanice, jad mladosti i nemoć
starosti. Smestio je pretke naše blažene u rajske perivoje, ali ih je lišio najslađeg ploda,
jedinog što ga čovek zavređuje, jedinog što čini čoveka različnim od psa, kamile,
magarca i majmuna – saznanja dobra i zla.

„I kad je taj naš nesrećni predak, gonjen radoznalošću, hteo da se domogne tog ploda,
šta je učinio taj njihov, taj vaš Elohim, taj vaš Pravedni, Veliki, Svemogući? Šta?“ – kliče
Simon klateći se na klimavom buretu. „Znate vi to dobro, znate. (Propovedaju to vama
svakodnevno vaši apostoli, sluge njegove i robovi.) Proterao ih je kao kužne i gubave,
proterao ih je nemilosrdno, ognjenim mačem. A zašto? Zato što je to Bog zluradosti,
pakosti i ljubomore. On umesto slobode propoveda ropstvo, umesto pobune pokornost,
umesto naslade liÅ¡avanje, umesto saznanja dogmu … O, narode samarijski, zar nije
nedavno taj vaš nenavidnik srušio vaše domove? Zar nije poslao na vaše njive sušu i
skakavce? Zar nije odveo iz vašeg mesta desetine gubavaca? Zar nije opustošio koliko
pre godinu dana vaše domove strašnom kugom? I kakav je to Bog, kakav pravednik, kako
kažu vaši apostoli, kada je u stanju da se još jednako sveti, vama, zbog tobožnjeg greha
što ga učiniše vaši daleki preci? Kakav je to pravednik koji šalje kugu, munje i gromove,
boleštine, jad i nevolje, samo zato što se naši preci, gonjeni radoznalošću, tom živom
vatrom iz koje se rađa saznanje, usudiše da uzberu jabuku? To, narode samarijski, nije
Bog, to je nenavidnik, to je hajduk i haramija koji svojim anđeoskim četama, naoružanim
do zuba, naoružanim mačevima plamenim i strelama otrovnim, stoji na vašim putovima.
Kada vam sazru smokve, pošalje na njih pošasti, kada vam sazru masline, pošalje na njih
oluju da ih obori i grad da ih u zemlju utaba i u blato pretvori; kada vam se ojagnje ovce,
pošalje na njih kugu, ili vukove ili tigrove da vam torove opuste; kada vam se rodi dete,
šalje na njega grčeve, da mu život prekrati. Kakav je to Bog, kakav je to tobožnji
pravednik koji sve to čini? Ne, to nije Bog, to nije onaj koji je na nebu, to nije Elohim. To
je neko drugi. Jer Elohim, tvorac neba i zemlje, čoveka i žene, zmije i ptice, tvorac svega
živog, onaj koji je uzdigao planine iznad mora, onaj koji je stvorio mora, reke i okeane,
zelene trave i hlad palmi, sunce i kiše, vazduh i vatru, to je Elohim, bog pravednosti. A
taj čiji vam nauk propovedaju Petar i Jovan i Pavle i njihovi učenici, to je haramija i
ubica. I sve Å¡to vam govore o njemu i njegovoj vladavini Jovan i Pavle, Jakov i Petar, sve
je to laž, o počuj, narode samarijski! Njihova izabrana zemlja je laž, njihov je Bog laž,
njihova su čudesa lažna. Oni lažu jer im je lažan i njihov Bog u koga se kunu, stoga oni
lažu u svakom času, i, ušavši tako u golemi koloplet laži, više ni sami ne znaju da lažu.
Gde svi lažu niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž. Carstvo nebesko, carstvo
pravednosti je laž. Svaki atribut njihovog Boga je po jedna laž. Pravedni, laž.
Istinoljubivi, laž. Jedini, laž. Besmrtni, laž. I njihove knjige su lažne, jer obećavaju laž,
obećavaju raj, a raj je laž jer je u njihovim rukama, jer su oni na vratima rajskim, njegovi
anđeli naoružani ognjenim mačem, i njihove sudije sa lažnim kantarom.“

Puk ga je slušao ravnodušno i s nepoverenjem, kao što puk sluša demagoge: tražeći
skrivena značenja iza nejasnih reči. Jer puk se već bio privikao na činjenicu da moćnici,
vlasti i fariseji prikrivaju slatkorečivošću i obećanjima obmane, pretnje i globe. Čekali su,
dakle, da se i ovaj izda, da kaže najzad ono zbog čega je došao, ono zbog čega sve te
puste reči, sav taj nejasan govor, lišen jasnoće i smisla. Stoga su ga slušali dalje.
Bar će, nadali su se, potkrepiti na kraju svoje mutno izlaganje nekom akrobatskom tačkom,
nekim čudom.

„Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži“, nastavlja Simon, pogledavši u
nemilosrdno sunce, „a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi
sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset
laži … Nije im dovoljno Å¡to je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli
starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite
ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i
pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to
šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili
za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve
nevolje života, rane, bolesti, tréšnje, povodnje, kugu, a da ga pri tome ne kunete. Zašto bi
inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što
vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna
i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i
Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri
porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu
njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da
budete ovce! Stoga se putty , narode samarijski, prepusti njihovim zakonima! … I zato: ne
bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi
bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i
misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i
tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost
koje nema …“

Danilo Kiss: “Enciklopedija mrtvih”; deo iz pripovetke “Simon CCudotvorac“.