po-etika, knjiga druga

O nacionalizmu

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije niÅ¡ta drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru druÅ¡tvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato Å¡to mu taj druÅ¡tveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliÅ¡e ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, Å¡to će reći ne daje mu da doÄ‘e do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. druÅ¡tvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, poÅ¡to smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, roÄ‘aka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i druÅ¡tvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo druÅ¡tveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao druÅ¡tveno biće, i kao pojedinac, podjednako niÅ¡tavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), druÅ¡tvene funkcije, jer su one suviÅ¡e sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopÅ¡te, prema istoriji i druÅ¡tvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, Å¡to će reći nacionalne, Å¡to će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve Å¡to nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimoloÅ¡kom značenju, joÅ¡ poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piÅ¡e “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava viÅ¡im nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, Å¡to će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleÄ‘e neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na Å¡tetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako viÅ¡e sviÄ‘a, nisu niÅ¡ta drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropoloÅ¡ke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takoÄ‘e je, ako je izvan umetničkog konteksta (Å¡to će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono Å¡to su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. NaÅ¡e vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to joÅ¡ i viÅ¡e; mi koljemo (kad se mora), ali oni joÅ¡ i viÅ¡e; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naÅ¡a istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naÅ¡ je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opÅ¡te vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaÅ¡tvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono Å¡to smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patoloÅ¡kim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. PoÅ¡to je straÅ¡ljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi viÅ¡e ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznaÄ‘a, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi roÄ‘ak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat roÄ‘eni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi roÄ‘ak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. “To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguÅ¡i a koji se, ipak, ne usuÄ‘uje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuÄ‘uje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naÅ¡e doba? Pritisnut ideologijama, na marginama druÅ¡tvenih kretanja, zbijen i izgubljen meÄ‘u konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se naÅ¡ao u procepu, u praznini, ne učestvuje u druÅ¡tvenom životu a druÅ¡tveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i Å¡ta mu preostaje drugo nego da svoje druÅ¡tveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

Danilo Kiss
Po-etika, knjiga druga, 1974. (intervjui)

—————-

Sasvim u skladu sa Kissovim opisom, jedno “Drusstvo srpskih rodjaka” definisse u ovom neobuzdanom fassisticckom manifestu svoj “pogled na svet”, svoju antiviziju sveta ljudi slobodnih od svakog razuma:
Начела и смернице Српског сабора Двери — 1. део
Начела и смернице Српског сабора Двери — 2. део

One Response to “po-etika, knjiga druga”

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.